Praznici
Ne tako davno sve je izgledalo drugačije. Nestrpljivo smo čekali početak decembra da okitimo jelku. Štedeli smo da od džeparca kupimo što više balona i prskalica. Radovali smo se prazničnoj trpezi, naročito onoj torti sa bananama koju je mama uoči Nove godine obavezno spremala. I bilo je snega, puno snega. Zimski raspust smo provodili napolju...na sankanju. Ima jedno brdo, tu blizu gde su se sva deca okupljala. Druženje, sankanje i puno smeha bojili su zimske raspuste. Utrčavali smo u kuću skoro zaleđeni, mokrih čarapa i crvenog lica,a ruke od hladnoće nismo osećali. Ni to nam nije smetalo, bili smo srećni. A onda 31. decembar.. sa teškom mukom uspevala sam da dočekam ponoć budna. Vatrometi i petarde mogli su se čuti sa svih strana. Poluotvorenih očiju sam gledala kroz prozor i bila sam srećna, onako istinski. Zamislila bih neku želju, zagrlila roditelje i brata i veselo bih odlazila u krevet da se naspavam.
Onda se desilo odrastanje..pubertet, šta li? Sankanje je zamenjeno šetnjama po gradu. Smrznutih ruku odlazili smo u kafiće na šolju toplog čaja. Bilo je dosta društva, još više priče, dovoljno smeha i poneka simpatija, tek da ima o kome da se razmišlja u slobodno vreme. Bilo je i snega, i naravno mama je i dalje pravila svoju čuvenu tortu bar jedan dan pre Nove godine. Doček Nove godine sa porodicom zamenio je doček sa društvom u gradu. Bilo je lepo, uvek drugačije, uvek veselo...
Studentski dani, do samog 31. decembra sedeli smo na obaveznim predavanjima... Ni to nam nije smetalo. Doček je, između ostalog, činio da se bar na kratko odmorimo od svih problema i obaveza, da udahnemo hladan vazduh i zamislimo brojne želje pre nego što počne ispitni rok. I bilo je lepo, bili smo veseli. I dalje je bilo snega, sarmi, a naravno i banana torte.
Nekako je i to prebrzo prošlo. Zatekoh se pred vratima 2012. godine prilično nespremna. Nisam stigla ni jelku da okitim,a ona se već opasno bila približila. Za odlazak na neku žurku osetila sam se previše staro. Za odlazak u restoran činilo mi se da sam previše mlada. Saznanje da se ni ugovor za posao definitivno neće produžiti dodatno me je unervozilo (valjda sam se tom ugovoru potajno nadala). Ni snega nije bilo (a ja stvarno volim sneg). Napravila sam osvrt na ranije godine i shvatila. Jedino bitno kada stignu praznici je da se isti provedu uz osobe do kojih mi je stalo...nekako je tako uvek bilo. Dane uoči dočeka provela sam sa svojim prijateljima i uživala najiskrenije. Doček- moj dragi, TV i ja. Nije bilo snega, ni one radosti kao ranije, TV program je bio srednje loš. Ništa mi ipak nije smetalo, topli zagrljaj najbolje briše sve brige.
