O blogu i blogovanju

Slučajno sam ga srela. Bila sam razočarana i možda malo tužna. Bila mi je potrebna promena... Odmah mi se dopao. Oduševila me je njegova jednostavnost. Uz njega sam upoznala jedan sasvim novi svet. On mi je pomogao da mnogo bolje upoznam i sebe. Mogla sam biti sasvim iskrena, sasvim svoja, a da pri tome ne strahujem da ću biti povređena. 

Nekada nisam imala dovoljno vremena za njega. Dešavalo se da prođu dani i nedelje a da ne stignem na njega ni da pomislim. Ipak, pre ili kasnije sam mu se sa istim žarom vraćala. Njegova vrata bila su uvek otvorena za mene. Ne znam tačno u kom trenutku sam ga zavolela. Znam samo da mi je drago što postoji. I danas mogu da kažem da sam srećna što imam njega - moj blog, moj komad sajber neba :) 

Sloboda

Znaš onaj osećaj slobode?

 

 

 

Znao je da se javi pred sumrak u nekom letnjem danu. Udahneš duboko, pogledaš svet oko sebe i osetiš miris leta i bezbrižnost. Tada uživaš u beskrajnoj šetnji kraj reke i niko ti nije potreban. Nebo, reka i tvoj grad su ti sasvim dovoljni.

 

U stvari, potrebno je dodati i lepe misli, one najčistije.

 

 

U nadi da će ova godina doneti još mnogo takvih dana. Sigurna sam da ću ih mudro utrošiti Laughing.

 

Krivo doba

 

Svoje želje sam davno zaledila

i treptaje negde zaturila..

Čini se da deo duše ostavim

samo kada na tebe pomislim

 

A vreme, vreme ne leči sve rane,

ne baca u zaborav sve dane.

Moralo bi proći bar pet života

da na tebe imuna postanem. 

 

Govoriš da me želiš kraj sebe,

želim da verujem u to,

godine su između nas nanizane,

imati nas sada je preskupo.

 

 

Praznici

 

Ne tako davno sve je izgledalo drugačije. Nestrpljivo smo čekali početak decembra da okitimo jelku. Štedeli smo da od džeparca kupimo što više balona i prskalica. Radovali smo se prazničnoj trpezi, naročito onoj torti sa bananama koju je mama uoči Nove godine obavezno spremala. I bilo je snega, puno snega. Zimski raspust smo provodili napolju...na sankanju. Ima jedno brdo, tu blizu gde su se sva deca okupljala. Druženje, sankanje i puno smeha bojili su zimske raspuste. Utrčavali smo u kuću skoro zaleđeni, mokrih čarapa i crvenog lica,a ruke od hladnoće nismo osećali. Ni to nam nije smetalo, bili smo srećni. A onda  31. decembar.. sa teškom mukom uspevala sam da dočekam ponoć budna. Vatrometi i petarde mogli su se čuti sa svih strana. Poluotvorenih očiju sam gledala kroz prozor i bila sam srećna, onako istinski. Zamislila bih neku želju, zagrlila roditelje i brata i veselo bih odlazila u krevet da se naspavam.

Onda se desilo odrastanje..pubertet, šta li? Sankanje je zamenjeno šetnjama po gradu. Smrznutih ruku odlazili smo u kafiće na šolju toplog čaja. Bilo je dosta društva, još više priče, dovoljno smeha i poneka simpatija, tek da ima o kome da se razmišlja u slobodno vreme. Bilo je i snega, i naravno mama je i dalje pravila svoju čuvenu tortu bar jedan dan pre Nove godine. Doček Nove godine sa porodicom zamenio je doček sa društvom u gradu. Bilo je lepo, uvek drugačije, uvek veselo... 

Studentski dani, do samog 31. decembra sedeli smo na obaveznim predavanjima... Ni to nam nije smetalo. Doček je, između ostalog, činio da se bar na kratko odmorimo od svih problema i obaveza, da udahnemo hladan vazduh i zamislimo brojne želje pre nego što počne ispitni rok. I bilo je lepo, bili smo veseli. I dalje je bilo snega, sarmi, a naravno i banana torte.

Nekako je i to prebrzo prošlo. Zatekoh se pred vratima 2012. godine prilično nespremna. Nisam stigla ni jelku da okitim,a ona se već opasno bila približila. Za odlazak na neku žurku osetila sam se previše staro. Za odlazak u restoran činilo mi se da sam previše mlada. Saznanje da se ni ugovor za posao definitivno neće produžiti dodatno me je unervozilo (valjda sam se tom ugovoru potajno nadala). Ni snega nije bilo (a ja stvarno volim sneg). Napravila sam osvrt na ranije godine i shvatila. Jedino bitno kada stignu praznici je da se isti provedu uz osobe do kojih mi je stalo...nekako je tako uvek bilo. Dane uoči dočeka provela sam sa svojim prijateljima i uživala najiskrenije. Doček- moj dragi, TV i ja. Nije bilo snega, ni one radosti kao ranije, TV program je bio srednje loš. Ništa mi ipak nije smetalo, topli zagrljaj najbolje briše sve brige.  

 

 

Još jedan utorak

Buđenje. Moram da odem iz ovog grada...još jedno jutro počinje sa tim mislima.

Psujem sebi u bradu i izlazim na ulicu. Udišem hladan vazduh dok mi mraz štipa obraze. Miriše na sneg. Biti na ulici dok se dan budi nije neki prizor u decembru. 

Svaki utorak je ovde depresivan. Ispucali trotoar, poneki bučni automobil koji prekida tišinu i sivilo grizu snove i želje. Ovaj grad je odavno tesan, sada je to već neizdrživo. Moram da odem što pre...

Zastajem. Na semaforu je crveno svetlo za pešake. I radio počinje da me nervira, od ranog jutra puštaju balade. Gasim mp4 i skidam slušalice. Gubim osećaj u prstima, džepovi nisu dovoljno topli. Park je gotovo bez drveća, previše stabala i grana su isekli ove jeseni. 

Stepenice, vrata koja se teško otvaraju i umorna lica mojih Mica ubica su već ispred mene. Još jedna predstava počinje. Gušim osećaj nemoći, oblačim blagi osmeh i pozdravljam sve prisutne u našoj šalter sali. Uz šolju tople kafe se lakše započinje radni dan.

Sprema se trač partija i listanje žute štampe. Ignorišem svet oko sebe, uskačem u svoju dimenziju i sanjam...sanjam kako odlazim iz svog malog grada. Odavno je tesan za mene... 

Lako do posla :)

 

Bogu hvala, sedam meseci provedoh radeći neke manje bitne poslove u državnom preduzeću Smile. Pošto se kraj ugovora opasno približio, a nema mogućnosti da se isti obnovi reših da se ozbiljno pozabavim traženjem novog posla. Prvo sam konsultovala youtube

 

Jeste da sam Superwoman  i sve to, ali ne vidim najbolje kroz zidove i ne bih da radim u menjačnici. Letenje sam stvarno usavršila, a ni diplome mi ne manjkaju...al šta da se radi. Pomislih da bih u kvizu možda mogla da učestvujem.... 

 

   Ako neko ima još neki konstruktivni predlog slobodno može da mi javi Laughing

Mi

Sa tobom ne mogu i ne želim

da nagađam, da pogađam,

da tražim smisao,

da tražim trag,

da tražim sebe,

sa tobom želim da plešem

dugo, najduže...

da sanjam jutra i more

da letim bez straha,

da udišem melodije,

da osećam tišinu

sa tobom želim

da provedem jedno zauvek..

 

Raskršće

U mom oku proleće zaspalo je,

kasno je, ne možeš ga više probuditi.

Naše parče neba nestalo je.

Nauči, neke se bitke moraju izgubiti.

 

A sunce kao da slabije sija

dok refren pesme sa radija veru ubija.

Misliš čitav jedan svet da je nestao 

i komad srca tvog sa njim da je otišao...  

 

Nema tuge, važno je na vreme otići sa broda, 

kad muzika stane,a  sve uloge postanu odigrane.

Nema tuge, ispred je još mnogo vrednih epizoda,

a iza nas ostaće samo uspomene 

Još jedan novembar

Negde, baš na obali moje duše

sećanja su ostala nasukana,

poželim ponekad da se sruše,

da ne vide svetlost novog dana.

 

Gazim suvo lišće i slušam kapi kiše,

novembar se vuče, to znam i osećam,

a poznata ulica još na snove miriše,

samo onoj staroj slici ja više ne pripadam

 

Dan tmuran i umoran, tek prvi u nizu,

zastajem da praznu klupu nemo pozdravim, 

kažeš žališ što ne možeš da mi budeš blizu,

a ja žalim što ne umem da zaboravim...

 

 

Jednostavno ljubav

 

 

 

Žurim u tvoj zagrljaj

gde nestaju strahovi

i nikada hladno nije.

Čekaš me nestrpljivo,

tvoje lice sreću ne krije.

I tako je lako leteti

i još je lakše ćutati

dok tvoje oči govore. 

Topim se i dlanovi mi gore...

 

Nagli trzaj, obaveze ruše san,

mrzim jutro i novi dan.

Žurno pertle vezujem

i od tebe se rastajem,

a srce ti uvek ostavljam... 

 

 

Svetlost

Nagli trzaj i strah.

Na trenutak smo postali isti,

bila sam bez duše i krvi

od leda i besa satkana,

bez savesti i odgovora. 

Prokleti trenutak!

I nastala je tišina,

a boje su se vratile,

i krug se konačno zatvorio.

Koraci mi postaju laki...

Oblačim osmeh i ne okrećem se, 

a ovo je poslednja pesma o tebi 

 

 

 

 

 

 

Kapi kiše

Sa pojavom kišnih kapi euforija nestaje.

Ne želim da lutam,

ni da skitam.

Misli mi postaju kristalno jasne,

kao da mogu lepo da ih sortiram

i spakujem

i ideje u džepovima ponesem

ako resim da negde krenem..

krenem ka nekom jasnom cilju.

Jednostavno..volim kada miriše na kišu 

 

 

 

Kada veruješ

 

Nekada je potrebno samo da veruješ i lepe stvari će početi da se dešavaju. Poželjno je tada naći bar jedan slobodan dan, imati kraj sebe dobrog prijatelja koji je raspoložen za putovanje ..i već tu magija počinje. Nakon samo nekoliko sati vožnje naći ćeš se u tom gradu. Neki kažu da liči na Novi Sad, drugi ga nazivaju „ Mali Beč“, najveći je grad Banata i ima bogatu istoriju. Da, da..u pitanju je Temišvar.

 

Ne znam da li zato što nije daleko od našeg glavnog grada, ili možda zato što ima veliki broj srpskog stanovništva, ali pri samom susretu sa gradom pomislih - It feels like home. Nakon obilaska grada zatekosmo se na Trgu Ujedinjenja.

 

  Gledam oko sebe, tražim ih pogledom i srećna sam što ćemo se konačno sresti. Ne brinem, verujem svom osećaju. Sigurna sam da će susret biti lep..baš kao svi naši susreti u Blogogradu. Iii dolaze devojčice- Behappy i Mesečina. Krećem prema njima. Nema potrebe da se nešto zvanično upoznajemo..iako se prvi put uživo vidimo mogu reći da se već godinama znamo. Grlim ih i osmehujem se. Izgledaju baš kao što sam ih zamišljala, drage, vesele, pune energije. Nije nam bilo teško da nađemo teme za razgovor, mnogo je teže bilo spakovati sve teme u samo nekoliko sati druženja. Uz kafu, kolače razgovor i smeh sati su proleteli. 

 

Pošto smo se našle u blizini jednog od najvećih šoping molova u ovom delu Evrope bilo je nemoguće odoleti.. posvetile smo koji minut i kupovini. Mrak se spustio i već je bilo vreme da naše putovanje privedemo kraju. Oprostismo se od mojih dragih devojčica Behappy i Mesečine (koje su, moram pomenuti, bile sjajni vodiči po gradu.. na čemu sam im neizmerno zahvalna) uz obećanje da ćemo uskoro ponovo organizovati sličan susret. Nadam se da ćemo se družiti baš u Sremskim Karlovcima uz kuglofe i društvo jedne meni posebno drage dame!

ukraden mir

Onako ljigavi i licemerni

suše i ruše sve što vredi

i ne znaju koliko ne znaju,

prave zamke u kojima  i sami

na kraju stradaju,

a mi samo stojimo nemi

pošto pričati im ništa ne vredi..

I kad smo nesrećni

opet smo od njih srećniji

i kad smo izveštačeni

i dalje smo od njih iskreniji..

Udišem duboko i sa strane stojim,

progovoriću tek kad do deset izbrojim 

 

 

Kiša

Kad ćutanje zaboli

Više nego ružna reč ili daljina

Tada poželim da odem,

Na ulicu da istrčim

Da iza mene ostane grozna tišina.

A besmisao reže

I grlo se steže

I oči se suzama pune

Pa kiši se radujem

I tražim pogledom oblake crne

I ništa više ne vidim

Ni laž, ni istinu

Ni ljude, ni ulice,

Bežim od tebe

Bežim i od sebe

Dok kiša mi kvasi lice.

 

1 2 3 4  Sledeći»