naše pozorište
Sa pogledom mudraca,
sa osmehom deteta,
snažan poput vetra
nežan poput osmeha...
On, moj stari san
tako prokleto stvaran,
lepi mi se za prste,
a beskrajno je dalek,
i samo izgleda drugačije,
ni najmanje se nije izmenio.
Vičem, vrištim, preklinjem,
uzalud je, postajemo hladni
i ponovo se spušta zavesa,
a ni repliku nisam stigla da izgovorim
