koraci

Negde, baš na obali moje duše

sećanja su ostala nasukana,

poželim ponekad da se sruše,

da ne vide svetlost novog dana.

Gazim suvo lišće i slušam kapi kiše,

novembar se vuče, to znam i osećam,

a poznata ulica još na snove miriše,

samo onoj staroj slici ja više ne pripadam

Dan tmuran i umoran, tek prvi u nizu,

zastajem da praznu klupu nemo pozdravim, 

kažeš žališ što ne možeš da mi budeš blizu,

a ja žalim što ne umem da zaboravim...