Još jedan utorak
Buđenje. Moram da odem iz ovog grada...još jedno jutro počinje sa tim mislima.
Psujem sebi u bradu i izlazim na ulicu. Udišem hladan vazduh dok mi mraz štipa obraze. Miriše na sneg. Biti na ulici dok se dan budi nije neki prizor u decembru.
Svaki utorak je ovde depresivan. Ispucali trotoar, poneki bučni automobil koji prekida tišinu i sivilo grizu snove i želje. Ovaj grad je odavno tesan, sada je to već neizdrživo. Moram da odem što pre...
Zastajem. Na semaforu je crveno svetlo za pešake. I radio počinje da me nervira, od ranog jutra puštaju balade. Gasim mp4 i skidam slušalice. Gubim osećaj u prstima, džepovi nisu dovoljno topli. Park je gotovo bez drveća, previše stabala i grana su isekli ove jeseni.
Stepenice, vrata koja se teško otvaraju i umorna lica mojih Mica ubica su već ispred mene. Još jedna predstava počinje. Gušim osećaj nemoći, oblačim blagi osmeh i pozdravljam sve prisutne u našoj šalter sali. Uz šolju tople kafe se lakše započinje radni dan.
Sprema se trač partija i listanje žute štampe. Ignorišem svet oko sebe, uskačem u svoju dimenziju i sanjam...sanjam kako odlazim iz svog malog grada. Odavno je tesan za mene...
