Četvrtak, Novembar 25, 2010
Sezona kiša
Kada se mrak spusti i kada selom zavlada tišina, Mira sedi na klupi ispred svoje avlije i posmatra nebo. Prešla je osamdesetu, a život voli isto kao kada je dete bila. Raduje se malim stvarima. Sedi tako, gleda u nebo i broji avione. Već deceniju živi sama. Njen muž sada nebeskim sokacima šeta, a deca su davno odrasla i zasnovala svoje porodice. Retko je posećuju. Sin još i dolazi, ali malo razgovaraju. Pobrine se on da završi sve poslove na njivi i u vinogradu i da joj uvek donese sve potrebne namirnice. On ne zna ili ne želi da zna da joj je razgovor potrebniji od hrane koju joj iz prodavnice donosi. Kako stari Mira poput deteta traži pažnju, a njen sin nema vremena za seoske tračeve ili pricu o starosti i smrti. On uvek ima još mnogo posla da završi.
Retki prolaznici prekinu je tako u njenim mislima. Ljubazno je pozdrave i upitaju za zdravlje. Pričala bi ona duže sa njima, a opet, ne želi nikome da dosađuje. Lakše joj je da posmatra nebo i osluškuje tišinu dok čeka da serija počne. Veče je bilo prilično toplo za to doba godine. Uskoro će početi sezona kiša, a dan na selu baš zna da se oduži kada ni u bašti ni na njivi više nema posla. Tada televizor postaje najbolji prijatelj, a klupa ostaje prazna. Još kad bi se setila da sinu kaže da joj kupi konac pa da može da se posveti heklanju. Samo, da li će on znati dobar konac da nađe... Da je noge ne bole toliko otišla bi ona sama do varoši i kupila sve što joj treba. Posle bi dugo sedela u parku i posmatrala narod, baš kao što je to činila dok je bila mlađa. Sada može samo da se nada da neće zaboraviti sinu da kaže...
Sa mukom ustaje sa klupe i oslanja se na štap. Gleda oko sebe. Vreme je da se vrati u kuću. Serija je sigurno već počela, a vatra u šporetu se možda i ugasila. Valjalo bi još malo naložiti, verovatno će biti hladna noć. Posmatra belu kapiju preko puta. Komšinica Natalija te večeri nije izašla da prošeta sokakom, a Mira sa njom najviše voli da popriča. Nataliju sluh još uvek odlično služi pa čuje lepo sve što se i u susednim avlijama priča. Dogega se ona predveče do klupe, sedne pored Mire pa počne da prepričava sve što se u selu tog dana dogodilo. Na kraju se obično požali na bol u leđima i unuke neradnike pa kreće ka svojoj kući dok njena sagovornica ostaje da i dalje mirno sedi na klupi i analizira sve novosti koje je čula.
Mira već teško diše dok se penje uz stepenice i pali svetlo na terasi. Zastaje pored stola na kom je prethodnog dana ostavila jabuke. Unuka je rekla da će u nedelju doći pa za nju na tom stolu uvek čuva one najlepše. Samo da jabuke ostanu tako lepe kad ona dođe....
nežna i dirljiva priča... eh kako lako zaboravimo moć reči...
Prijatno!
Veoma lepo napisano i opisano !
Ako je ovo tvoj novi stil pisanja, veoma se radujem. Baš nežna priča. Legla mi je.
Miro, hvala puno! Veliki pozdrav za tebe! Vidimo se uskoro :)
domacice, cini mi se da je najteze kad uz starost ide i samoca pa sam to pokusala da opisem..
username, hvala! pozdrav za tebe!
sanjarenja, na moju srecu ili zalost imam dovoljno slobodnog vremena pa sada usavrsavam pisanje. Bas dugo nisam pisala, a koristim to sto se inspiracija vratila :). Drago mi je da ti se svidela prica
mesecino draga, saljem ti veeeeliki zagrljaj!
Secam se moje pra-bake koja je isto tako sedela ispred kapije.Iznela bi svoju stolicu suncanim danima i posmatrala prolaznike.Oh kako je samo volela zivot.Cekala nas je da dodjemo odnekud.Jedna slika mi izlece poput zeca.Sedi i ceka, a u ruci joj album sa slicicama nasih omiljenih junaka, mislim da je bio Black u pitanju.Kako je samo davno bilo.Negde, to sam siguran, postoji upravo jedna takva fotografija,uslikana ispred jedne stare kapije u Pancevu...
Kako mi samo nedostaju moje bake i deke.Sada slusam neke tudje price, nekih drugih, starih ljudi i to ponekad...
A u tim pricama su citavi zivoti.
Lepa prica i veliki pozdrav!
leopard, hvala puno! Pozdrav!
