koraci

secanje

Jedne letnje noci,

na obali mora,

zaboravila sam tugu veceri.

Uz njega sam bez krila stigla do zvezda.

Leteli smo iznad zemlje i oblaka..

ludi od strasti i sjaja.

Koliko moze trajati let?

Jednom se morao zavrsiti.

Slomljenog srca pala sam na zemlju, 

pozelela da nikada vise ne poletim.

Sklopila sam oci,

vreme je prolazilo, ljubav je iscezla, muzika je stala.

Cekanje

Cekam da se siva pretvori u belu...

Volim zimu. Zimsko dete . Uvek sam je volela. ne postoji ruzna slika koju za to doba godine mogu da vezem.

Leto je uvek puno preokreta, jesen dodje kao depresija, prolece nekako prespavam..a zima..u njoj bas uzivam.

Cak i kada moje ruke jedino rukavice greju, ne zalim se..Mogu i sama setati belim ulicama i biti istinski srecna. Zasto? Valjda zato sto je zivot u sustini lep. Imam dovoljno razloga. Jednoga dana ce se mozda pojaviti taj pravi neko da mi greje ruke.

moj put

Ko se jos dva puta saplice o isti kamen? JA!

Prva situacija..slucajno sam se nasla na tom putu, nisam previse razmisljala (mozda nisam uopste tada razmisljala, ne secam se sada), prepustila se, opustila, uzivala u setnji...pa kamen nisam ni primetila..Sapletem se tu i poprilicno izgulim kolena.Bolelo je poprilicno. Taman pomislih da sam tu lekciju naucila, kad ono..

Sledeca situacija..koracam istim tim putem, znam ga vec malo bolje, oprezno hodam, mislim..Nadam se da cu stici do kraja puta ili da cu pozeleti da u takvu setnju vise nikada ne krenem.. Hodam, mislim, pazim.. potajno se nadam da se taj kamen vise ne nalazi tu negde. Ali nije vredelo, trenutak nepaznje....i buuum..Opet isti kamen, opet isti pad..posledice su srecom bile blaze..

Pitam se samo..Kad li cu nauciti???

M

Nedostaje mi tvoja blizina.

Nedostaje mi taj osecaj..

Zemlja se pretvarala u nebo.

Sijali smo kao zvezde.

Plovili, leteli zajedno.

Sijali kroz oblake,

uprkos olujama..

Tako boli ova grozna tisina,

Bez tebe nema ni muzike.

Velika ocekivanja

Kada imas 4 godine sve ti izgleda divno..Rodjaci te sa cudom gledaju dok im citas dnevne novine..kazu da je pred tobom velika buducnost.. Krenes sa 6 u osnovnu, i sve ti sa lakocom ide. Hvale te i salju na sva moguca takmicenja. Upises srednju, prolete cetiri godine dok ti izlazis vikendom i provodis se, a sasvim usputno postizes odlican uspeh u skoli. Krenes na studije, tu se kao malo uozbiljis, sa malo truda stizes do pred kraj studiranja. Ali, umoris se..odrastes, primetis 1001 obmanu, sarenu lazu, svet je suroviji nego sto ti se to ranije cinilo.. Ne mozes da planiras neku lepu buducnost zato sto si svestan u kojoj zemlji zivis i koja su pravila za opstanak.. Ok, svest o tome je nastala mnogo ranije, samo sada to postaje izrazenije. Nemas idola, nemas put, ne zelis da licis na nekog drugog, ali zelis da licis na sebe, sebe od pre par godina. I pitas se..u kom periodu svog zivota si izgubio deo sebe...

cekas rasprodaju?

Lutanje, vecita potraga..Kao kada trazis bas TE cipele..Ne zelis ni da pogledas neki drugi model..Ili kao kada biras haljinu za neki vazan dogadjaj..zelis da ti savrseno stoji, da bude bas po tvojoj meri..Nije ti vazna ni cena, ni ko je bio dizajner..Zelis da je imas.. I to bas tu nijansu..

Posle duge potrage pronalazis to sto zelis. Dok je u izlogu, haljina deluje tako dobro, valjda zato sto ti je u datom trenutku daleka..Shvatas da si zaboravila da poneses platnu karticu..Mislis o njoj, nadas se da se nece prodati dok se ti ne vratis...da ce te cekati.

Vracas se, haljina te ceka..Kupujes je, srecna si, uzbudjena.. Jos ne verujes da si uspela da je pronadjes..Toliko modela, toliko boja..a ova je bas za tebe.. Osecas se lepo dok je nosis, i tvoje lice dobija poseban sjaj.. Tvoje samopouzdanje raste. Strpljenje se isplatilo.

Moze se ta haljina zagubiti negde u ormaru, mozes je nekome pozajmiti, pokloniti, ali jedno ostaje..samo tebi ona savrseno odgovara, savrseno ti stoji..

Ta misao

Toliko malo znas o meni, a tako me dobro poznajes.. Ne pamtis sigurno ni datume ni boje..Znas osecaj, ludilo koje nas spaja..Znas da zagrlis, niko drugi ne zna to tako nezno..a opet snazno..

Znam tvoje misli, tvoju kozu. Ne znam gde si bio, ne znam gde ces otici, znam da moram da cekam da te neki ludi vetar ponovo donese..da krenemo ponovo u borbu protiv vremena i stvarnosti..

Hmm..snaga? sigurna sam da je imas..Samo, imas li volje?

Tristamente tutto deve finire

Nema tu pameti. Nema ni izbora..to se jednostavno desi. Udari te..osamuti, pomuti ti razum. Od toga se ne mozes sacuvati, bar ne do kraja.. Pogodi te neka emocija, prevrne tvoj svet. Kao kada se nadjes na nekom okeanu bez kompasa...Ne znas kuda treba da se kreces..

Kao pesma, znas da ce se zavrsiti pre ili kasnije, a opet uzivas u njoj dok traje..

Kao sneg, izgleda nezno i cisto, vremenom se istopi..

Kao sunce, sija svom snagom..pa onda zadje iza nekog brda ili planine..

Kao san, caroban i nestvaran dok ga jutro ne odnese..

Kao vetar, snazan i neumoran..

Kao uspavanka, topla i umirujuca..

Kao korak, tih i siguran..

Kao pismo, iskreno i lepo,ali vremnom pocinje da bledi..

Kao oblak, nedodirljiv i dalek, a opet volis da se zagledas u njega..

sarena laza

Mirno jutro..Naizgled topao dan... Kakva varka. Kao i ti..naizgled topao. Prva jutarnja kafa uz TV. I naravno, na svakom kanalu reklame..Ovaj prasak za ves, onaj...Hmmm, jos kada bi postojalo neko delotvorno sredstvo za dusu, srce...sto besprekorno cisti...da nema ruznih i tvrdokornih fleka...

Sarene reklame, sve u nekom sjaju, sve do perfekcije..kao da ista moze da bude perfektno..Kakva manipulacija!! Sto puta izgovorena laz postaje istina. Na svakom koraku se to srece.. Previse posmatras, udubljujes se, analiziras..ne zelis da budes izmanipulisan i vec si na granici..lako mozes da postanes paranoican... Ili ako si u nekom ocaju..u svemu vidis resenje, hvatas se za slamku, gutas laz a da to i ne znas ... i ocekujes neko cudo..

I gde je granica? Postoji li? 

tisina

Ostah sama sa svojim mislima..To mi ovih dana dodje najteze..

Ma, gde bih otisla? Od sebe ne mogu da se sakrijem..Mada, mogla bih bar na kratko da zaboravim sebe. Da li bi me to odvelo u nove lavirinte?? Mozda je tisina bolji izbor.

Telefon dugo ne zvoni. Primirio se. Cudno je. 

A onda pocinje guzva. I niko ne zna kakav mrak krijem iza osmeha. Ne vide ili ne zele da vide? Ili sam dobro uvezbala ulogu? Spakujem tako tugu u kofer, sakrijem je iza vrata i sa osmehom docekujem prijatelje. Mislim se, ako moj kofer dugo ostane tu, mozda cu i zaboraviti da postoji.  Ko jos zeli da vidi mrak?