kao roba sa greskom
Vece je mirisalo na sneg, mada snega nije bilo. Magla se spustala na grad, cinila da i moje misli budu takve- maglovite. Hodamo, cutimo, posmatram svetiljke i crkvu u daljini. Kraj godine se nazirao, a za mene to nije imalo nikakvog znacaja. Setamo zajedno, a u mislima smo verovatno kilometrima daleko. Suze sa mukom zadrzavam, ne zelim da ih iko vidi. Proganja me neka grozna ravnodusnost, pokusavam da se otrgnem od tog osecaja na koji kao da celo moje telo vidno reaguje. Zastajemo na trgu, on me cvrsto grli. Mozda mu je taj zagrljaj potreban koliko i meni, mozda cak i vise.
Nastavljamo setnju, a hladnoca kao da se i u kosti vec uvukla pa odlucujemo da se vratimo u topli stan. Sa prvim naletom toplog talasa vec pri otvaranju vrata ona grozna mucnina je nestala. Oci se postepeno navikavaju na svetlost, ruke su jos uvek modre od hladnoce. On donosi kafu, ja vec izlazim na kraj sa sivim mislima, vracam se u realnost. Nakon par minuta cutanja on zapocinje razgovor, prica o stvarima koje ga muce, proganjaju, koje cine da bude takav kakav je postao tih dana. Nisam iznenadjena, znala sam da ce u nekom trenutku pozeleti da sve to podeli samnom, zato prijatelji i postoje. Nije mogao jos da ostavi proslost iza sebe, da zaboravi.. Bila sam u pravu, a ta navika mi sve redje donosi zadovoljstvo. Nekad mi se cini da bi me najvise obradovalo saznanje da sam sigurno pogresila. Sposobnost da jasno vidim i ono sto drugi ne vide mi sve vise smeta. Samo, ne postoji instant resenje takvih problema. Vreme je tu potrebno, a on ne zna da bude strpljiv.
Vesto tu izbegavam da pricam o sebi, cini se da je lakse kada se tudji problemi resavaju. Sebi nisam mogla tada da pomognem. Uradila sam najvise sto sam mogla u tom trenutku, izabrala sam mesto i drustvo osobe pored koje se osecam sigurno, a kojoj sam u tom trenutku bila potrebna. Misao da mogu nekome bar malo da ulepsam svet je bila dovoljan pokretac. Na neki nacin bili smo roba sa greskom, nase sivilo je ublazavala duga prica, a jedino vreme bi moglo sve da odnese. Dve osobe, sa puno oziljaka, koje bez maski sede u toj prostoriji. Otvaramo duse, kao sto neko skida odecu sa sebe, goli smo, a opet bez straha da ce to doneti novi oziljak. Ipak, sreca se lako deli, tugu je najteze sa nekim podeliti.
