Sreda, Januar 13, 2010
kao roba sa greskom
Vece je mirisalo na sneg, mada snega nije bilo. Magla se spustala na grad, cinila da i moje misli budu takve- maglovite. Hodamo, cutimo, posmatram svetiljke i crkvu u daljini. Kraj godine se nazirao, a za mene to nije imalo nikakvog znacaja. Setamo zajedno, a u mislima smo verovatno kilometrima daleko. Suze sa mukom zadrzavam, ne zelim da ih iko vidi. Proganja me neka grozna ravnodusnost, pokusavam da se otrgnem od tog osecaja na koji kao da celo moje telo vidno reaguje. Zastajemo na trgu, on me cvrsto grli. Mozda mu je taj zagrljaj potreban koliko i meni, mozda cak i vise.
Nastavljamo setnju, a hladnoca kao da se i u kosti vec uvukla pa odlucujemo da se vratimo u topli stan. Sa prvim naletom toplog talasa vec pri otvaranju vrata ona grozna mucnina je nestala. Oci se postepeno navikavaju na svetlost, ruke su jos uvek modre od hladnoce. On donosi kafu, ja vec izlazim na kraj sa sivim mislima, vracam se u realnost. Nakon par minuta cutanja on zapocinje razgovor, prica o stvarima koje ga muce, proganjaju, koje cine da bude takav kakav je postao tih dana. Nisam iznenadjena, znala sam da ce u nekom trenutku pozeleti da sve to podeli samnom, zato prijatelji i postoje. Nije mogao jos da ostavi proslost iza sebe, da zaboravi.. Bila sam u pravu, a ta navika mi sve redje donosi zadovoljstvo. Nekad mi se cini da bi me najvise obradovalo saznanje da sam sigurno pogresila. Sposobnost da jasno vidim i ono sto drugi ne vide mi sve vise smeta. Samo, ne postoji instant resenje takvih problema. Vreme je tu potrebno, a on ne zna da bude strpljiv.
Vesto tu izbegavam da pricam o sebi, cini se da je lakse kada se tudji problemi resavaju. Sebi nisam mogla tada da pomognem. Uradila sam najvise sto sam mogla u tom trenutku, izabrala sam mesto i drustvo osobe pored koje se osecam sigurno, a kojoj sam u tom trenutku bila potrebna. Misao da mogu nekome bar malo da ulepsam svet je bila dovoljan pokretac. Na neki nacin bili smo roba sa greskom, nase sivilo je ublazavala duga prica, a jedino vreme bi moglo sve da odnese. Dve osobe, sa puno oziljaka, koje bez maski sede u toj prostoriji. Otvaramo duse, kao sto neko skida odecu sa sebe, goli smo, a opet bez straha da ce to doneti novi oziljak. Ipak, sreca se lako deli, tugu je najteze sa nekim podeliti.
Granica do koje se svako od nas razgolićuje je različita. Ponekad treba više vremena, povjerenja.
pozdrav
Uzdrmala si me ovim...Suviše mi deluje stvarno...i bolno.
"Dve osobe, sa puno oziljaka, koje bez maski sede u toj prostoriji. Otvaramo duse, kao sto neko skida odecu sa sebe, goli smo, a opet bez straha da ce to doneti novi oziljak. Ipak, sreca se lako deli, tugu je najteze sa nekim podeliti. "
mandrak72, tu granicu postavljamo sami, a poverenje ne mora da bude vezano za vreme. Pozdrav!!
sanjarenja, bilo je i bolno i stvarno..
Sreca se deli,a tugu ne mozes ni sa kim podeliti.Mozete samo zajedno cutati.
Tuga je ipak privatna stvar.
Pozdrav
unajedina, nekada i prica pomaze..a retki su oni sa kojima mogu da pricam o tome, ili da cutim.. pozdrav!
Često pomaže da se tuga podeli, jer se onda smanji...a nekada i samo da se na papir ili ekran stavi...nekad je lakše čim se samom sebi prizna...
sanjarenja, nekako mi je uvek bilo tesko da pisem odmah o tome...slozim tako emocije, kada se stisaju malo..pa ih pretocim u slova, nekada sa par dana zakasnjenja..a nekada i godina prodje..
A jos nisam skroz utvrdila zasto volim da pisem :))
Vesela, odgovoriće ti Galeano:
Zašto neko piše, ako ne da bi sastavio sve svoje dijelove? Od trenutka kad krenemo u školu ili crkvu, obrazovanje nas kida na dijelove, uči nas da rastavljamo dušu od tijela i razum od srca. Mora bit da su ribari sa Kolumbijske obale učeni doktori etike i morala jer su izmislili riječ sentipensante, osjećati-misliti, da bi definirali jezik koji govori istinu.
Eduardo Galeano.
Ух...
:(
