Princip je isti, sve su ostalo nijanse
Punih osam godina je bio uz mene. Bez njega nisam mogla da zamislim dan. Neki bi rekli da je u pitanju bila navika, a ja se baš ne bih složila. Bio mi je neophodan, bila sam zavisna. Sve je počelo onako slučajno, iz dosade. Vremenom mi je sve više bio potreban, postao je deo mog života. Zajedno smo bili uvek i svuda. Verovala sam da sam uz njega smirenija, da bez njega ne bih mogla sve teške situacije da prebrodim.
Bio je sasvim običan četvrtak. Jutro je davno prošlo, a ja sam bila umornija nego ikada. Pokušavala sam da nađem razlog tome. Onda je nešto u meni puklo. Umorila sam se. On je počeo da mi smeta, da me guši. Predstavljao je ogroman teret i morala sam nekako da ga se rešim. Sela sam, razmislila, dogovorila se sa sobom...i odlučila. Obećala sam čvrsto da mu se više nikada neću vratiti, pa makar se sve oko mene srušilo. Istrajala sam, ne sumnjam ni sada u svoju odluku i odlično se osećam. Naiđe ponekad kriza, ali ja se ne predajem. Ponosno izjavljujem da mi on - nikotin nije potreban, verovatno nikada nije ni bio..
naše pozorište
Sa pogledom mudraca,
sa osmehom deteta,
snažan poput vetra
nežan poput osmeha...
On, moj stari san
tako prokleto stvaran,
lepi mi se za prste,
a beskrajno je dalek,
i samo izgleda drugačije,
ni najmanje se nije izmenio.
Vičem, vrištim, preklinjem,
uzalud je, postajemo hladni
i ponovo se spušta zavesa,
a ni repliku nisam stigla da izgovorim
Nešto staro...
I ova tišina u tebi budi nervozu
a mene beskrajno zabavlja.
Želiš da zapališ nebo i stvoriš oluju,
želim plamen što nikada se ne gasi
i ne postoji raskrsnica
na kojoj bi se naše želje mogle sresti.
Dodir bi mogao biti
tvoj pokušaj da me u voštanu lutku pretvoriš
moj pokušaj da tvoje srce odledim.
A da se samo gledamo i ćutimo?
Ionako se uz dodir i reči nećemo razumeti..
AKO
Rudyard Kipling
Blogograd :)
Bila je vesela i pomalo stidljiva devojka u to vreme. Njen život je bio lep, naizgled običan. Iako je volela da provodi vreme sa porodicom i prijateljima, ponekada bi imala potrebu da ode negde daleko od svega i svih. Tražila je mesto u kom bi se lepo i prijatno osećala, mesto koje bi bilo samo njeno. Lutala je dugo po sajber prostoru. Taman kada je pomislila da ni tu neće naći ništa zanimljivo i dovoljno dobro ugledala je Blogograd. U početku joj se sve jako svidelo. To mesto joj je izgledalo toplo i harmonično, ali naišla je na problem. Nikoga u Blogogradu nije poznavala. Činilo joj se da nema šta da kaže i da njene rečenice ne bi bile dovoljno zanimljive ostalim posetiocima Blogograda. Udobno se smestila u jedan kutak. Sasvim neočekivano, reči su same počele da teku. Nizale su se nevešto sklopljene rečenice, a osećaj je bio divan. Činilo joj se da posle svake napisane rečenice svi ružni osećaji ostaju daleko iza nje.
Na njeno iznenađenje, česti posetioci tog zanimljivog mesta primetili su njen dolazak i toplo je pozdravili. Svi su bili tako različiti, a opet, vremenom su joj svi postali jako dragi. Mudri vitez pomogao joj je da upozna čari Blogograda i jednostavnost života. Nežna dama slala je uvek pozitivnu energiju i pokazivala plesne korake. Veliki čarobnjak činio je da se uz njegove reči može poleteti. Devojčica u čijim očima se mesečina presijavala postala joj je drag gost. Obradovala bi se kada bi srela dobrog duha, mudru pričalicu, zanimljivu AnaM, romantičnog pesnika i srećnu devojčicu. Volela je da poseti kuhinju vredne domaćice, zasladi se posle uz Karlovački kuglof ili Nastasjine kolače i popriča zatim sa vilom, mudrim Sremcem i jedinstvenom devojkom čije ime i reka ima. Sretala je vremenom i mnoge druge zanimljive posetioce. Odlazila bi iz Blogograda još veselija slušajući zvuke talasa ili poluuspavanku , ali se uvek na to mesto rado vraćala.
Sezona kiša
Kada se mrak spusti i kada selom zavlada tišina, Mira sedi na klupi ispred svoje avlije i posmatra nebo. Prešla je osamdesetu, a život voli isto kao kada je dete bila. Raduje se malim stvarima. Sedi tako, gleda u nebo i broji avione. Već deceniju živi sama. Njen muž sada nebeskim sokacima šeta, a deca su davno odrasla i zasnovala svoje porodice. Retko je posećuju. Sin još i dolazi, ali malo razgovaraju. Pobrine se on da završi sve poslove na njivi i u vinogradu i da joj uvek donese sve potrebne namirnice. On ne zna ili ne želi da zna da joj je razgovor potrebniji od hrane koju joj iz prodavnice donosi. Kako stari Mira poput deteta traži pažnju, a njen sin nema vremena za seoske tračeve ili pricu o starosti i smrti. On uvek ima još mnogo posla da završi.
Retki prolaznici prekinu je tako u njenim mislima. Ljubazno je pozdrave i upitaju za zdravlje. Pričala bi ona duže sa njima, a opet, ne želi nikome da dosađuje. Lakše joj je da posmatra nebo i osluškuje tišinu dok čeka da serija počne. Veče je bilo prilično toplo za to doba godine. Uskoro će početi sezona kiša, a dan na selu baš zna da se oduži kada ni u bašti ni na njivi više nema posla. Tada televizor postaje najbolji prijatelj, a klupa ostaje prazna. Još kad bi se setila da sinu kaže da joj kupi konac pa da može da se posveti heklanju. Samo, da li će on znati dobar konac da nađe... Da je noge ne bole toliko otišla bi ona sama do varoši i kupila sve što joj treba. Posle bi dugo sedela u parku i posmatrala narod, baš kao što je to činila dok je bila mlađa. Sada može samo da se nada da neće zaboraviti sinu da kaže...
Sa mukom ustaje sa klupe i oslanja se na štap. Gleda oko sebe. Vreme je da se vrati u kuću. Serija je sigurno već počela, a vatra u šporetu se možda i ugasila. Valjalo bi još malo naložiti, verovatno će biti hladna noć. Posmatra belu kapiju preko puta. Komšinica Natalija te večeri nije izašla da prošeta sokakom, a Mira sa njom najviše voli da popriča. Nataliju sluh još uvek odlično služi pa čuje lepo sve što se i u susednim avlijama priča. Dogega se ona predveče do klupe, sedne pored Mire pa počne da prepričava sve što se u selu tog dana dogodilo. Na kraju se obično požali na bol u leđima i unuke neradnike pa kreće ka svojoj kući dok njena sagovornica ostaje da i dalje mirno sedi na klupi i analizira sve novosti koje je čula.
Mira već teško diše dok se penje uz stepenice i pali svetlo na terasi. Zastaje pored stola na kom je prethodnog dana ostavila jabuke. Unuka je rekla da će u nedelju doći pa za nju na tom stolu uvek čuva one najlepše. Samo da jabuke ostanu tako lepe kad ona dođe....
Tihi rat
Vec osecam da lebdim,
negde izmedju nemoci i sna,
ne predajem se, jos ne,
a grabljivci se uporno mnoze,
moje snove sakom i kapom dele,
na srecu ili zalost nismo u srodstvu,
ucim se strpljenju, cekam pobedu,
zateknem se ponekad u lavirintu
ali sigurna sam, proci ce i njihovo...
U bojama
Mogla bih da ti osmeh naslikam,
da pomisliš da vreme stalo je
i da dan baš za tebe nacrtam,
ali jedan dan za nas - to malo je.
Mogla bih sa tobom i da ćutim,
da tišina za nas sve govori,
da sve tvoje želje samo slutim
dok noć u jutro se ne pretvori.
Mogla bih da nije pogrešan dan,
da raskorak ovaj ne postoji,
ostaćeš samo nedosanjan san,
dok me ne spoznaš u pravoj boji
putovanje
beskrajno putovanje,
samo je nebo granica,
zaplovis u tisini
daleko od svog sveta...
sreces duhove iz proslosti,
sad si visoko i smesis se.
prevazilazis svoje strahove,
slusas more i vetrove,
ponovo osecas mirise.
znas da moras prvo da odes
da sve sagledas iz daljine
jer to jedini nacin je
da sebi ponovo vratis se
Neki gradovi meni dragi
Bila je to ljubav na prvi pogled - grad Krf. Rado bih ga ponovo posetila
Borba
Obicno vece,
pogled umoran,
ruke prazne..
Slusas samo svoje korake,
postajes svoja senka...
Sve staze su poznate,
utabane
i svaka u prazninu vodi...
Jutro te zatice umornu
zelis samo da nestanes...
sjaj
U jednom delicu sekunde
zasijali smo starim sjajem
i zaboravili
da su se godine izdrobile
da su se vode zamutile
da su se reci istrosile
U tom delicu sekunde
bio si onaj stari ti
bila sam ona cista ja
postojao je samo
topli zagrljaj i reke osecaja.
oluja
jedrenjak je potonuo
kada se nasao ispred luke
dani su leteli kao suvo lisce
koje vetar u jesen nosi...
hod po vatri,
a ni plamen se nije mogao osetiti
stranac u ogledalu
ne zna da letuje u decembru,
gleda, dise, misli,
a ne oseca da je ziv...
reči
Sve su to samo reci,
najcesce samo prolaze pored mene...
neke zastanu pa odzvanjaju u mojoj glavi
ali ja ih ne osecam
sanjam onu staru melodiju,
cula sam je negde, nekada davno
toliko davno
da je se sada samo kroz maglu secam...
put
Maj,
pocetak putovanja,
borba protiv vremena,
sklad u haosu,
senke tisine,
plamen u pogledu,
mozak na odmoru,
srce u kavezu...
Septembar,
izgubljen mec,
nesklad u skladu,
suvisne reci,
hladan pogled,
mozak umoran,
srce u kavezu...
kraj putovanja
